Јунаштво Мујина Халила а женидба Арап-Пашић Ибре с Фатимом паше од Беркота 0001    Сад у име бога истинога, 0002    ђе сједимо да се веселимо, 0003    бог нас мио вазда веселио 0004    и од сваке муке заклонио, 0005    тешке муке и душманске руке, 0006    тешка дуга и невјерна друга, 0007    тупе сабље и нејаке руке, 0008    лоше пушке и рђава ока. 0009    Сад по томе да вам пјесну кажем, 0010    стару пјесну што је прије било, 0011    прије било сад се спомињало. 0012    Откако је свијет постануо 0013    није љепши цвијет процватио, 0014    нит је љепша подрасла дјевојка 0015    нег је данас на овом земану, 0016    у Беркоту граду бијелому, 0017    у Турчина, паше Радослића, 0018    и његова главита Фатима. 0019    Цури нема нег седам година, 0020    па дјевојка косу запустила. 0021    Кад јој било дванаест година, 0022    у дјевојке коса преко паса. 0023    У дјевојке многе муштерије, 0024    просе ју просци су четири стране. 0025    Прво просе четири кадије, 0026    просило је дванаест бегова, 0027    цуру просе, цура се поноси, 0028    и та цура ниједнога неће. 0029    Просио је с Лике Мустај-беже 0030    за својега Ахмед-бега сина, 0031    и та цура беговића неће. 0032    Просио је од Кладуше Мујо 0033    за Халила брата рођенога, 0034    па та цура за Халила неће. 0035    Просио је Арнаут Османе, 0036    ту дјевојку за вијерну љубу, 0037    па та цура за Османа неће. 0038    Просиле је двије паше царске, 0039    обадвије Уштуглије биле, 0040    цура паше ниједнога неће. 0041    Просила је четири везира, 0042    сад та цура ниједнога неће. 0043    То се чудо чуло на далеко, 0044    то зачуо будимски везире, 0045    у Будиму граду бијеломе. 0046    Онда везир тихо говораше: 0047    »Боже мили, чуда великога, 0048    шта у цуре има муштерија, 0049    муштерије неће ниједнога. 0050    О, тако ми вјере у којој сам, 0051    хоћу и ја књигу начинити, 0052    дати књигу татарину брзу, 0053    спремити га до Беркота града 0054    нек за мене запроси дјевојку. 0055    Ако цура ни мене не шћедне, 0056    нек сви знате и абер имате, 0057    ил’ се цура удавати неће, 0058    или цура за Турчина неће.« 0059    Па прифати перо и артију, 0060    везир књигу по кољену пише, 0061    пером за се искаше дјевојку. 0062    Па дозива Идрис татарина, 0063    татарину везир говораше: 0064    »Брза пошла царска вјерна слуго, 0065    брже лети хану мензилскому, 0066    немој жалит коња царевије. 0067    Брзо сиђи до Беркота града 0068    и за мене запроси дјевојку. 0069    Ако бог да па срећа донесе 0070    па је будеш за ме испросио, 0071    даћу теби стотину дуката.« 0072    Татар књигу у џепове баци 0073    па посједе претила мензила, 0074    и полеће сентом и свијетом. 0075    Куд год иде, до Беркота сиде. 0076    А кад паде пољу беркотскоме, 0077    опази га пашина дјевојка, 0078    из дворова са џамли пенџера. 0079    Па се цура била досјетила, 0080    па полеће оцу у одају, 0081    и та цура тихо бесјеђаше: 0082    »О мој бабо, паша Радослићу, 0083    ето пољем брза татарина, 0084    баш је татар од Будима града 0085    да он проси мене за везира. 0086    Иди бабо на авлију сиди, 0087    одмах ћеш му џевап учинити 0088    како млада за везира нећу.« 0089    Паша сиде на мермер авлију. 0090    Докле брзи татарин дође, 0091    одма паши бога називаше, 0092    па му ситну књигу додаваше. 0093    Одма паша књигу доватио 0094    па на књигу каит ударио: 0095    »Аја, боме, будимски везире, 0096    моја цура ниједнога неће.« 0097    Па татару књигу додаваше, 0098    натраг врати татарина брза. 0099    Татар иде док Будиму сиде. 0100    Колико је везир осилио, 0101    он не чека у судницу њега, 0102    већ га чека на градску капију. 0103    Када дође Татарине брзи, 0104    говори му будимски везире: 0105    »Вјерна слуго, татарине брзи, 0106    јеси ли ми цуру испросио?« 0107    Татар књигу из џепова даје. 0108    Када везир књигу прегледао, 0109    онда везир вели лакрдију: 0110    »Јесам ли вам, браћо, говорио 0111    мутлак цура за Турчина неће.« 0112    Колико се везир расрдио 0113    он дохвати перо и артију, 0114    па је другу књигу начинио, 0115    па у књизи тихо бесјеђаше: 0116    »Побратиме, од Карловца бане, 0117    јеси л’ чуо, јеси л’ разумио 0118    ђе је добра нарасла дјевојка 0119    у Беркоту граду царевоме, 0120    у силнога паше Радослића? 0121    Просила је сва бутум Крајина, 0122    све велике паше и везири, 0123    низ Крајину аге и бегови, 0124    и ја сам је за се запросио, 0125    цура није шћела ниједнога. 0126    Крајина се бутум расрдила 0127    свој Турћији жао остануо, 0128    цури нико помогнути неће; 0129    већ ти за се запроси дјевојку. 0130    Ако цура ни за тебе неће, 0131    ти покупи своју бановину, 0132    и подигни велике топове, 0133    ти на Беркот можеш ударити, 0134    и сав Беркот можеш приватити, 0135    и на силу узети дјевојку.« 0136    Па ту књигу до Карловца спреми. 0137    Куд год иде, до Карловца сиђе, 0138    татар дође над биљарду бану 0139    па му књигу даде од везира. 0140    Када бане књигу превидио, 0141    одвише се рахат учинио, 0142    даде њему стотину дуката. 0143    Па прифати перо и артију, 0144    оде књигу градит по кољену, 0145    па у књизи бане говораше: 0146    »Господару, паша Радослићу, 0147    ја сам чуо, казују ми људи, 0148    ђе имадеш лијепу дјевојку. 0149    Ето сам ти књигу оправио 0150    да жалости старе помиримо, 0151    да будемо слатки пријатељи, 0152    да ми дадеш главиту дјевојку. 0153    Ако цуре поклонити нећеш, 0154    сву ћу бутум скупит бановину 0155    на Беркот ћу теби ударити, 0156    сав ти Беркот бутум погазити, 0157    твоју танку саровиту кулу, 0158    узети ти главиту дјевојку, 0159    твоју русу погубити главу.« 0160    Кад је бане књигу начинио, 0161    он дозива Милан чаркаџију: 0162    »Чаркаџија, моја дуко златна, 0163    иди сиди до Беркота града, 0164    од паше ми заишти дјевојку.« 0165    Бане рече, Милан не порече, 0166    он банову књигу дофатио, 0167    и ето га земљом и ћенаром. 0168    Куд год иде, до Беркота сиде, 0169    и ето га паши над биљарду. 0170    Како паде, паши бога виче, 0171    и паша му здрављем прихватио: 0172    »Нек си здраво, влашка поглавицо!« 0173    Милан узе књигу из њедара, 0174    даде паши у бијеле руке. 0175    Паша штије низ књигу бесједе, 0176    па кад видје шта му књига пише, 0177    нимало му мило не бијаше, 0178    па на своме срцу помислио: 0179    »Ето муке и невоље љуте, 0180    турској вјери понијет не мере 0181    да дам цуру од Карловца бану. 0182    Да дам цуру од Карловца бану, 0183    у Турцима покор останути, 0184    да не дадем главиту дјевојку, 0185    силан бане покупит ће војску, 0186    ударит ће бијелу Беркоту, 0187    погазити сиротињу љуту, 0188    моју русу погубити главу, 0189    одвести ми на силу дјевојку. 0190    Мени нема ниоткуд помоћи, 0191    Крајина се расрдила на ме; 0192    што је годе ага и бегова 0193    па што има паша и везира, 0194    сваки био цури муштерија, 0195    несретница не шће ниједнога, 0196    сваком на ме хатор остануо, 0197    у помоћ ми нико доћи неће. 0198    Боље ј’ једну поклонит дјевојку 0199    не да гинем, бутум сиротиња!« 0200    Па на књигу потпис ударио: 0201    »Слатки зете, од Карловца бане, 0202    с тобом, бане, ратовања немам, 0203    купи свате, хајде по дјевојку.« 0204    Даде паша главиту дјевојку, 0205    и прихвати прстен и јабуку. 0206    И врати се Милан чаркаџија. 0207    За то цура ни хабера нема. 0208    Милан сиђе бијелу Карловцу, 0209    хабер даде од Карловца бану, 0210    то се бане рахат учинио, 0211    те припали на граду топове, 0212    шенлук чини три бијела дана, 0213    оде купит силу и сватове. 0214    То се чудо чуло на далеко, 0215    то четири земље разумиле, 0216    турске двије а каурске двије. 0217    То зачула Арап-пашиница 0218    у Кањижи, граду бијеломе, 0219    па дозива Мустај-бега сина: 0220    »Е мој сине, сиротињо љута, 0221    Арап-паша свијет мијенио, 0222    ја остала удовица млада, 0223    нијесам се шћела удавати, 0224    нит се баби своме повратити. 0225    Нит имадем од срца евлада 0226    изван тебе Ибрахима сина, 0227    а ти никог у оџаку немаш. 0228    Бил’ се био каил оженити 0229    добром цуром а из добра двора?« 0230    Момак шути, ништа не говори. 0231    Би л’ се био каил оженити 0232    Онда вели Арап-пашиница: 0233    »Ибрахим-бег, моје чедо младо, 0234    спремај себе и дората свога, 0235    добру сам ти цуру потпазила, 0236    гласну цуру а из добра двора, 0237    сиђи, сине, до Беркота града, 0238    а до двора паше Радослића, 0239    па запроси главиту дјевојку, 0240    ако т’ тидне паша поклонити.« 0241    Ибро скочи ко кад не сјеђаше, 0242    па обуче добро одијело 0243    што облачи двапут у години 0244    када дођу два турска бајрама, 0245    а господски опреми дората 0246    па понесе за ашлука блага. 0247    Оде момак дуго путовати. 0248    Док зелено поље прегазио 0249    на дуљине двије три планине, 0250    Бршљан-гору и Огорелицу, 0251    Бакљен-гору и Кунар-планину, 0252    и Марково поље прегазио, 0253    низ Кукару проведе дората, 0254    у Беркотско поље излазио 0255    док сусрете кола и кочије, 0256    под кочије двије бедевије, 0257    уз кочије четрест делија. 0258    Момак стаде па им бога виче, 0259    делије му здрављем прифатише. 0260    И говори момак лакрдију: 0261    »О бога вам, четрест делија, 0262    чија кола, шта је у колима?« 0263    На њег Турци вику учинили: 0264    »Мол’ се богу ђе си јабанџија, 0265    сад би твоју погубили главу. 0266    Зашто питаш чије су кочије? 0267    Кочије су паше Радослића, 0268    у кочије пашиница млада.« 0269    Пашиница викну кочијаше, 0270    бедевије двије уставише, 0271    из кочија када проговара: 0272    »Јабанџијо, од земље које си, 0273    којега си фиса и племена, 0274    како тебе по имену вичу, 0275    јабанџија, чем си муштерија?« 0276    Онда момак од дората каже: 0277    »О ханума, пашинице млада, 0278    ја сам јунак од Кањиже града 0279    мене вичу Арап-Пашић Ибро, 0280    па сам чуо за вашу дјевојку 0281    каил би је био запросити.« 0282    Пашиница момку говорила: 0283    »Иди, сине, низ поље зелено 0284    докле друге сусретеш кочије, 0285    ту је моја главита дјевојка, 0286    дјевојка ће тебе опазити, 0287    па момцима тихо говорити: 0288    ─ Заставите кола и кочије! 0289    Тебе хоће цура сјетовати, 0290    како ћеш је од бабе искати.« 0291    Прође момак, протера дората. 0292    Тамам паде усред поља равна 0293    докле срете коње и кочије, 0294    под кочије два врана гаврана, 0295    чува њихе четрест делија. 0296    Момак паде па им бога даде, 0297    и делије здрављем прифатиле. 0298    Онда момак тихо бесјеђаше: 0299    »О бога вам, четрест делија, 0300    што возите данас у колима?« 0301    Делијама врло криво било, 0302    преко ока момка погледују. 0303    Па по томе момку говорили: 0304    »О копиле, турско момче младо, 0305    зашто питаш чије су кочије? 0306    Кочије су паше Радослића, 0307    у кочије пашина Фатима, 0308    што цијела просила Крајина.« 0309    Када цура момка опазила, 0310    у пољу је кола заставила, 0311    па из кола тихо говорила: 0312    »Тужни јунак, од којег си града, 0313    којега си фиса и племена?« 0314    Момак тихо цури говорио: 0315    »О бора ми, главита дјевојко, 0316    ја сам јунак од Кањиже града, 0317    мене зову Арап-Пашић Ибро, 0318    па сам чуо за твоју љепоту. 0319    Стара ме је мајка оправила 0320    да те просим од бабе твојега.« 0321    Онда цура момку говорила: 0322    »Иди, момче, двору бабе мога, 0323    тамо ће те слуге дочекати, 0324    извешће те баби у одају. 0325    Кад ме почнеш од бабе искати, 0326    ја никога ни питати нећу, 0327    ја ћу сама у одају доћи, 0328    прифатићу прстен и јабуку.« 0329    Сад то цура момку говораше, 0330    али не зна да је испрошена, 0331    гдје је бабо другом поклонио, 0332    за силнога од Карловца бана. 0333    Оде момак низ поље зелено 0334    док Беркоту на капију дође, 0335    од капије до пашине куле. 0336    Пашине га слуге опазиле, 0337    па сретоше коња и јунака, 0338    па га паши воде у дворове. 0339    Момак дође, паши селам виче, 0340    и паша му љепше прифатио, 0341    украј себе мјесто начинио. 0342    Кавеџије кахву донијеле, 0343    онда момак паши говораше: 0344    »О ђидијо, пашо Радослићу, 0345    ја се јунак оженио нисам, 0346    данас сам се каил оженити, 0347    добром цуром а од добра двора. 0348    А мене су казивали људи, 0349    ђе ти цуру добру у двор храниш, 0350    ја сам твојој цури муштерија.« 0351    Онда паша тихо говорио: 0352    »Ајах, богме, Араповић Ибро, 0353    залуду си цури муштерија, 0354    моја цура за другога дата.« 0355    Истом паша ријеч изговори, 0356    док од собе одскочише врата 0357    и долеће пашина дјевојка. 0358    Па савила скуте и рукаве 0359    и прифати прстен и јабуку, 0360    па донесе девет бошчалука, 0361    више злата нег свилена платна, 0362    па их момку на кољена баци. 0363    Момак скочи конда не сјеђаше, 0364    и побјеже низ пашину кулу. 0365    На авлију уграби дората, 0366    оде здраво низ поље зелено. 0367    Паша кука ко и кукавица, 0368    вјерној љуби у одају дође, 0369    па јој паша тихо говораше: 0370    »Љубо моја, кукавицо сиња, 0371    ми у зо час родили дјевојку. 0372    Ја је био поклонио бану, 0373    јер ми друга није могла бити. 0374    Кад се двоји окупе сватови, 0375    сав ће Беркот отић под облаке, 0376    нашу танку оборити кулу, 0377    моју русу погубити главу, 0378    ти остати удовица млада.« 0379    Оде момак низ поље зелено 0380    куд год иђе до Кањиџе сиђе, 0381    старој мајци и бијелој кули, 0382    па га стара запитује мајка: 0383    »О мој сине, сиротињо љута, 0384    сирота си доклен бабе нејмаш, 0385    јеси л’ био до Беркота града, 0386    је л’ ти цура прстен прифатила?« 0387    Момак даје девет бошчалука: 0388    »Ето, мајко, од цуре биљеге, 0389    та се цура мене обећала.« 0390    Кад то зачу Арап-пашиница, 0391    јере знаде цура ј’ препрошена, 0392    одма узе перо и хартију, 0393    књигу пише а тихо говори: 0394    »Брате богом, од Кладуше Мујо, 0395    јеси л’ чуо јеси л’ разумио, 0396    сирота сам ал’ сам запјевала, 0397    сад ја женим јединика сина 0398    оном цуром паше Радослића 0399    што просио и ти за Халила, 0400    па ти врло хатор остануо, 0401    данас цура мени обећата. 0402    Ја те молим како брата свога, 0403    да ми, ага, у сватове пођеш, 0404    и Халила зовем за ђевера.« 0405    Другу књигу на Лику спремаше, 0406    зове Бега сину у сватове, 0407    трећу књигу под Кунар-планину, 0408    на Турчина Сушу Одабашу. 0409    Једну књигу Глумац Осман-аги, 0410    једну књигу Ограшић Алији, 0411    једну књигу Плочић Салиаги, 0412    једну књигу Шестокриловићу. 0413    Све анума књиге растурила, 0414    сву Крајину у сватове виче, 0415    поздрав спрема на Орашац Талу. 0416    Кад ханума књиге растурила 0417    то прођоше дана неколика, 0418    дође вакат купити сватове. 0419    Једно јутро бјеше освануло, 0420    вира нејма, јекнуше планине, 0421    све четири су четири стране, 0422    одоше се свати окупљати. 0423    Прва сила, од Кладуше Мујо 0424    води Ђогу и брата Халила, 0425    за њим иде хиљаду момака. 0426    И то стало, није дуго било, 0427    док ето ти бега Личанина 0428    на његова бијесна Голуба, 0429    и за њиме хиљада момака. 0430    И то стало, није дуго било, 0431    док ето ти Огрошић Алије. 0432    Већ шта ћу вам дуго казивати, 0433    све поредом долазе сердари, 0434    долазише док се окупише, 0435    најпотљедни од Орашца Тале, 0436    за њим триста дође Орашана. 0437    Кад се била скупила Крајина, 0438    те зелено поље напунили, 0439    скочи Мујо, окрену сватове. 0440    Појахаше брзи коњеници 0441    развише се зелени барјаци, 0442    запјеваше Турци Крајичници. 0443    Док широко поље погазише 0444    и дви трије велике планине, 0445    на Марково поље исходили. 0446    Дуго поље четири сахата, 0447    силни Турци поље погазили 0448    на Кукару дођоше планину. 0449    Извила се велика планина 0450    све се виде по Беркоту куле. 0451    Кад послуша беже Личанине, 0452    кад на Беркот пуцају топови, 0453    јека стоји у поље зелено 0454    баш канда се брда проламају, 0455    јал’ пуцају небески громови. 0456    Мустај-беже ријеч проговара: 0457    »Браћо моја, ако бога знате, 0458    кака сила у граду Беркоту 0459    те нолико пуцају топови, 0460    а из поља јека удараше? 0461    Ја се плашим брду на планину 0462    а камоли док у поље сиђем.« 0463    Сва Крајина ништа не говори 0464    а сам Мујо Бегу проговара: 0465    »Бег Мустај-бег, господско кољено, 0466    а тако ми дина и Ђогата 0467    јако ћеш се, Беже, уплашити 0468    доклен сиђеш у поље зелено 0469    те опазиш силу од Каура. 0470    Ти јордамли идеш кроз Крајину, 0471    на себе си навалио злато, 0472    јашеш коња бијесна Голуба. 0473    И ту ти се мало учинило, 0474    већ ти водиш четири једека, 0475    сви бијели баш ко лабудови 0476    данас ћеш их, Беже, оставити. 0477    Зар не знадеш, да те јади знаду 0478    ђе је бане цуру испросио? 0479    Што пуцају на граду топови 0480    што је јека у поље зелено, 0481    то су дошли банови сватови. 0482    Знаш ли, Беже, дирек од Крајине, 0483    двоји свати а једна дјевојка, 0484    данас ће се јади начинити 0485    што нијесу нигда прије били, 0486    нећеш Лике нигда ни видити 0487    а камоли вијерницу љубу, 0488    и својега од срца евлада.« 0489    Кад то зачу беже Личанине, 0490    он својега застави Голуба 0491    а на Мују очи преколачи: 0492    »Шути, Мујо, каменом ти стале, 0493    је л’ то тако игди прије било, 0494    једна цура а двоји сватови?! 0495    Зар је кучка пашина Фатима, 0496    зар двојици цура поклоњена?! 0497    А тако ми бога истинога, 0498    ја се тамо ни помаћи нећу, 0499    нека куја иде до Карловца, 0500    па нек љуби од Карловца бана.« 0501    Па он врати својега Голуба, 0502    хотијаше натраг Лици сићи. 0503    Кад то виђе слуга Хусеине, 0504    он до Бега доћера алата, 0505    па му Хусо крто одговара: 0506    »Бег Мустај-бег, дирек од Крајине, 0507    ево, Беже, дванаест година 0508    како тебе на Крајину служим, 0509    нијесам ти хиле учинио, 0510    па зар тако од бога суђено, 0511    те поведе мене у сватове. 0512    На тебе су троје токе златне, 0513    а у мене двије пушке мале 0514    челиком сам обе напунио, 0515    данас ћу ти токе проломити, 0516    а живо ти срце изгорети. 0517    Јал’ окрећи свате низ планину, 0518    ја те уби ни скочити нећеш.« 0519    Кад погледа Беже са Голуба 0520    на својега слугу Хусеина 0521    гђе натура мрње на обрве, 0522    а на пушке наваљује руке, 0523    онда Беже бјеше помислио: 0524    »Саде боље ићи низ планину, 0525    ил’ остати или погинути, 0526    нег остати брду на планину, 0527    па од слуге погинути свога.« 0528    Па навали војску низ планину. 0529    Запјеваше аге Крајичници 0530    а пукоше танки веденици. 0531    Зачу бане у Беркоту граду, 0532    на пашину од камена кулу. 0533    Све ту бјеху сватске старешине, 0534    вино пију на пашиној кули, 0535    паша лије сузе од очију. 0536    Кад се зачу јека низ планину, 0537    онда бане паши говораше: 0538    »Драги пашо, сило од Турака, 0539    каква ј’ оно јека низ планину?« 0540    Онда паша бану говораше: 0541    »Господару од Карловца бане, 0542    јади, бане, с обадвије стране, 0543    двоји свати једна је дјевојка. 0544    Ја сам теби цуру поклонио, 0545    другог цура прстен прифатила. 0546    Оно свати Арап-Пашић Ибре, 0547    сад ће свати пољу силазити, 0548    у пољу се свати завадити.« 0549    Мудар бјеше од Карловца бане, 0550    бане виче грлом и авазом: 0551    »О мој сине, Милан чаркаџија, 0552    брже лети у поље зелено, 0553    одмах сузби у поље сватове 0554    и помакни баљимус топове, 0555    пола поља оставићеш празна 0556    нек се турски окупе сватови. 0557    Вич’, Милане, у наше сватове, 0558    да се не би који преварио 0559    и на Турке ватру оправио.« 0560    Одма скочи Милан чаркаџија 0561    па полеће у поље зелено, 0562    у по поља сузбија сватове, 0563    докле Беже изјави Крајину. 0564    Кад се двоји састаше сватови 0565    попречује један на другога. 0566    Онда бане чаркаџију спреми: 0567    »Иди, кажи бегу Личанину 0568    нек покупи сватске старешине, 0569    нек поведе на пашину кулу.« 0570    Оде Миљан, Бегу казиваше. 0571    Скочи Беже ко кад не сјеђаше, 0572    све покупи своје поглавице, 0573    и дођоше до пашине куле. 0574    Онда Беже заста на авлији 0575    у дружину вели лакрдију: 0576    »Ко ће сада уз бијелу кулу?« 0577    Проговара Хусо чаркаџија: 0578    »Ти напријед уз бијелу кулу!« 0579    Оде Беже, одведе дружину. 0580    Кад падоше на горње бојеве, 0581    застадоше одаји пред вратим. 0582    Онда Беже тихо говораше: 0583    »Ко ће, браћо, у одају први 0584    јер с’ унутра влашке поглавице?« 0585    Сваки шути, ништа не говори, 0586    и Бегова слуга проговара: 0587    »Ти си, Беже, понос од Крајине, 0588    ти напријед хајде у одају, 0589    слушај добро што ћу ти казати: 0590    Кад ти тамо у одају дођеш, 0591    ако биде бане осилио 0592    па не ћедне на ноге устати, 0593    не ћедне ти чести учинити, 0594    ако њему на плећи не скочиш, 0595    вјера ти је, изгубићеш главу.« 0596    Отворише од одаје врата, 0597    у одаји влашки поглавари. 0598    У прочеље од Карловца бане, 0599    с десну страну Вучколић Илија 0600    па до њега Ивковић Стојане, 0601    па до њега Бановић Тодоре, 0602    па до њега Плетикоса Раде, 0603    а с лијеву Бранковићу Вуче, 0604    па до њега Мрконићу Вуче, 0605    па до њега Мандушић сердаре, 0606    па до њега Комјен-бајрактаре, 0607    усред кола Поповић Никола. 0608    Броји Мујо сватске старешине, 0609    па преброји своје старешине. 0610    Кад у Мује фазле не имаде, 0611    врло мрско од Кладуше Муји 0612    гдје му фазле ниједнога нема. 0613    Окрену се здесна налијево 0614    док својега опази Халила. 0615    Халил бјеше фазла у дружини, 0616    онда Мујо говори Халилу: 0617    »О Халиле, брате од матере, 0618    чувај, брате, заран на вратима.« 0619    Па пођоше у одају туди. 0620    Како паде беже Личанине, 0621    одма њима божју помоћ виче. 0622    Мудар бјеше од Карловца бане, 0623    испред Бега на ноге скочио, 0624    и смјерно се Бегу поклонио, 0625    и божју му помоћ прифатио, 0626    па сједоше један до другога. 0627    Онда Милан чаркаџија дође, 0628    па им узе слуговати вино. 0629    Он пролази бега Личанина, 0630    па наздравља од Карловца бану. 0631    Па је другу чашу наточио 0632    па пролази од Кладуше Муја, 0633    па наздравље Вучколић Илији. 0634    То Турцима врло мучно било, 0635    подвикнуше слугу Хусеина. 0636    Проговара слуга Хусеине: 0637    »Копиљане, Милан чаркаџија, 0638    и бог види Турцима је криво, 0639    зар ви пити а Турци гледати?!« 0640    Скочи Хусо ко да не сјеђаше, 0641    од Милана чашу дохватио 0642    па им оде слуговати вино. 0643    Вино пили док се напојили. 0644    Онда рече од Карловца бане: 0645    »Бег Мустај-бег, сило од Турака, 0646    да зборимо да се не љутимо, 0647    сад чија је главита дјевојка. 0648    Та је цура прије мени дата, 0649    али кад си покупио војску 0650    да на миру не чинимо кавгу, 0651    да велику штету не правимо, 0652    да узмемо од злата јаглука, 0653    да туримо двоје обиљежи, 0654    да викнемо Миљен чаркаџију 0655    и Мујина гојена Халила 0656    и Халил је један чаркаџија, 0657    нек отиду цури у одају, 0658    нек однесу двоје обиљежи, 0659    нека баце прстен пред дјевојку. 0660    Нек не кажу чије је прстење, 0661    нек обере кога јој је драго, 0662    кога узме, нек се не срдимо.« 0663    То рекоше, па се послушаше. 0664    Тури Беже пет стотин дуката 0665    и међу њих зећли прстен златан, 0666    тури бане три стотин дуката 0667    и међу њих бурме позлаћене. 0668    У два краја турише прстење, 0669    дадоше их Мујину Халилу, 0670    ш њиме пође Милан чаркаџија. 0671    И дођоше цури у одају, 0672    пред дјевојку бацише прстење: 0673    »Бирај, цура, кога ти је драго, 0674    вољ ти бана вољ ти Ибрахима!« 0675    Цура туди помислила била: 0676    Што је прстен пет стотин дуката, 0677    то је цура била помислила, 0678    да је прстен од Карловца бана; 0679    што је прстен триста маџарија, 0680    то је цура премислила била, 0681    да је прстен Араповић Ибре, 0682    па прихвати триста маџарија. 0683    Не потрефи Араповић Ибре, 0684    већ потрефи од Карловца бана. 0685    Онда рече Мујагин Халиле: 0686    »Еј дјевојко, лоше среће била, 0687    ти си банов прстен потрефила.« 0688    Кад то зачу главита дјевојка, 0689    љуто писну како гуја љута, 0690    бијеле јој полећеше руке, 0691    она трга ситне плетенице, 0692    па ту косу баца по одаји. 0693    Кад то видје Миљан чаркаџија, 0694    он потеже двије пушке мале, 0695    пукоше му баш ко и громови. 0696    Цура већма цвили у одаји. 0697    На њу Халил турски проговара: 0698    »Стан’, дјевојко, убила те муња, 0699    немој штетит косе убојене! 0700    Ако си се млада преварила, 0701    те си банов прстен прифатила, 0702    нек је више Влаха но Турака, 0703    неш ти допаст од Карловца бану.« 0704    То рекоше, напоље одоше. 0705    Кад дођоше у одају бану, 0706    проговара Миљем-чаркаџија: 0707    »Сретно, бане, твоја је дјевојка!« 0708    Врло мило од Карловца бану, 0709    а Турцима врло мрско било; 0710    Отијаху кавгу затурити, 0711    не даде им Тале барјактаре. 0712    Онда бане паши говораше: 0713    »Хазур паша, готова дјевојка?« 0714    Паша скочи, опреми дјевојку. 0715    Све скочише турске поглавице 0716    и са њима сватске старешине, 0717    и сиђоше доље на авлију, 0718    постадоше један до другога, 0719    док низ кулу сведоше дјевојку. 0720    Како цура на авлију сиде, 0721    цмили цура како гуја љута: 0722    »Богом оче од Кладуше Мујо, 0723    не дај мене од Карловца бану!« 0724    На њу Мујо крто одговара: 0725    »Кујо једна, пашина дјевојка, 0726    ти не шћеде за Халила мога.« 0727    Доведоше цуру до кочија, 0728    па одоше уз поље зелено. 0729    Отле бане покрену сватове, 0730    и из поља покрену топове, 0731    и прате их Турци Крајишници. 0732    Ударише брду уз планину. 0733    Уз планину свати излазили, 0734    до Маркова поља зеленога. 0735    Кад падоше на поље Марково, 0736    онда Тале играше Кулаша, 0737    па све близу бану догоњаше: 0738    »Зете мио, од Карловца бане, 0739    јал’ какво је на те одијело, 0740    добра ћурка а добра калпака, 0741    с ћурка бих ти заметнуо кавгу, 0742    а с калпака погубио главу!« 0743    Већ то бану мило не бијаше, 0744    он затури у џепове руке, 0745    па му шаку извади дуката: 0746    »Нај то теби, будаласти Тале, 0747    те ти себи добави хаљине!« 0748    Када Тале паре покупио, 0749    тамам бише насред поља равна. 0750    Сад да видиш слуге Хусеина, 0751    до кочија доћера алата, 0752    одлеће му иза кука рука, 0753    полеће му љута посјеклица. 0754    Слуга Хусо тихо проговара: 0755    »О, ђидијо, од Карловца бане, 0756    зар баш силом узесте дјевојку, 0757    на срамоту свој бутум Крајини?« 0758    До кочија доћера алата, 0759    па посјече четири дјевера. 0760    Кад то видје сила од сватова, 0761    одма лану дванаест топова, 0762    усу лунта су четири стране, 0763    паде тама од неба до тала 0764    од брзога праха и олова 0765    и од духе коњске и јуначке. 0766    Ни брат брата познат не могаше; 0767    стоји звека бриткије сабаља, 0768    стоји хрска витије ребара, 0769    стоји јека љута рањеника. 0770    Ја да ти је погледати, друже, 0771    како страшив преко поља струже, 0772    а слободан по ватри лиће. 0773    Нут ђидије од Карловца бана! 0774    Мудар бјеше, карара му нема, 0775    до кочија доћера алата, 0776    из кочија дограби дјевојку; 0777    пола пља бјеше погазио, 0778    отијаше главом у Приморје. 0779    Ко га први спази од Турака? 0780    Опази га Мујагин Халиле, 0781    па допаде свом брату сердару: 0782    »Брате Мујо, ако бога знадеш, 0783    која фајда што гине Крајина, 0784    око шта смо затурили кавгу 0785    кад с’ однесе цура у Приморје? 0786    Силан бане однесе дјевојку. 0787    Дај ми, брате, бијесна Ђогата 0788    да ја гоним бана и алата.« 0789    Мујо с братом коња пазарио 0790    па за баном навали ајвана, 0791    па га ето уз поље зелено, 0792    докле тече поља и ширине, 0793    гони бана и коња алата. 0794    Кад Марково поље погазише, 0795    заступише у гору зелену. 0796    Онда Халил собом проговара: 0797    »Авај мени до бога милога, 0798    ево честе горе Јастребове 0799    а Јастреба худуд од Приморја, 0800    хоће бане отић у Приморје. 0801    Дај да идем стазом кроз планину, 0802    брз је алат стићи га не могу, 0803    дај да идем путем пријекијем, 0804    честа гора а јелово грање 0805    нећу извест бијесна Ђогата!« 0806    Па расједе коња на планину, 0807    заведе га у јелово грање, 0808    привеза га за танку јелику, 0809    узе танку пушку по сриједи, 0810    па одлеће путем пријекијем. 0811    Тамам паде кланцу Кукуровцу 0812    док опази од Карловца бана, 0813    често бане на алату скаче. 0814    Узе Халил дугу пафталију 0815    па на бану нишан саставио, 0816    и тој пушци живу ватру даје. 0817    У Халила поклекоше руке, 0818    не погоди од Карловца бана 0819    већ алата куд се колан стеже. 0820    Паде алат кланцу Кукуровцу, 0821    ал’ се бане хитар догодио, 0822    алат паде а бане отпаде, 0823    па побјеже кроз јелово грање. 0824    У то доба Халил долетио 0825    и за руку дофати дјевојку, 0826    па се врати брду уз планину. 0827    Кад изиђе брду на планину, 0828    ето њега кроз јелово грање 0829    ђе ј’ Ђогата био оставио. 0830    Кад, Ђогата за јеликом нема. 0831    Халил туди има поуздање 0832    да се није Ђогат откинуо, 0833    одлетио пољу у дружину. 0834    Па отален проведе дјевојку. 0835    Докле сиђе на поље Марково 0836    кавге биле па се растуриле, 0837    подигла се тама у крајеве, 0838    скупљају се Турци Крајишници, 0839    све доносе своје рањенике, 0840    у крајеве мртве закопају, 0841    на камаре шићар састављају, 0842    јада било с обадвије стране. 0843    А кад Халил на пољану дође 0844    и доведе главиту дјевојку, 0845    онда Мујо говори Халилу: 0846    »О копиле, мој брате Халиле, 0847    што си пјеше а Ђогата нема?« 0848    Онда Халил брату говораше: 0849    »Брате Мујо, ако бога знадеш, 0850    зар ти Ђогат није долазио, 0851    ја се јесам камен поуздао 0852    да ти се је Ђогат повратио.« 0853    Онда Мујо говори Халилу: 0854    »Мој Халиле, мој брате од мајке, 0855    грдно си се, брате, преварио, 0856    у зо час си коња оставио, 0857    никад коња више видјет нећеш. 0858    Како свати прсли кроз планину 0859    то је неки коња потпазио, 0860    заробио косната Ђогата.« 0861    Скочи Халил ко кад не сјеђаше, 0862    псује цури и оца и мајку: 0863    »У зо час си се лијепа породила! 0864    Брате Мујо, свег ми на свијету, 0865    ја ћу ходат па Ђогата тражит. 0866    Ако л’ видиш свог коња Ђогата, 0867    ти ћеш виђет и брата Халила. 0868    Ако коња не видиш Ђогата, 0869    ни Халила нигди виђет нећеш.« 0870    Истом бјеше Халил у ријечи 0871    док испаде момак из планине, 0872    танку пушку носи на рамену, 0873    по имену Арнаут Османе. 0874    Танку пушку носи на рамену, 0875    далеко га Халил опазио, 0876    па још диље пред њим излетио: 0877    »Мој сестрићу Арнаутовићу, 0878    што с’ то, сине, тако одоцнио? 0879    Кад си био у гори зеленој, 0880    једа каква гласа за Ђогата?« 0881    Онда Осман тихо говораше: 0882    »Мој даиџа, великијех мука, 0883    у зо час се цура испросила 0884    а у горе кавга затурила, 0885    буд изгибе чета и дружина, 0886    буд се добар Ђогат поробио, 0887    даиџи се крила саломила. 0888    Ја ти данас бијах у планини 0889    дока стаде тутањ кроз планину. 0890    Ја погледа црнијем очима 0891    док опази твојега Ђогата, 0892    добила га два Сандића млада 0893    два Сандића, двоје копилади, 0894    оба јашу на Ђогата твога. 0895    Седам пута од очију згађа, 0896    танка пушка, честа јеловина, 0897    ја не мого скинут ниједнога, 0898    побјегоше, коња одведоше, 0899    и одоше главом у Приморје.« 0900    Кад то зачу Мујагин Халиле, 0901    он пролио сузе од очију: 0902    »Боже мио, муке и невоље, 0903    што ћу сада од живота свога. 0904    Еј Ђогате, три те клала вука, 0905    што си ми се дао уватити.« 0906    Па с’ мртвије скидаше хаљине, 0907    с њихе свлачи па на се облачи. 0908    Онда Халил тихо говораше: 0909    »Збогом остај, питома Крајино, 0910    камен ће ти Халил долазити.« 0911    Па извади сахат и њедара 0912    те га даде буљубаши Муји: 0913    »Брате Мујо, твојега ти здравља, 0914    подај сахат нашој старој мајци, 0915    нека гледа жељу од Халила, 0916    ја ћу трагом за Ђогатом ићи.« 0917    Онда Мујо брату говораше: 0918    »А мој брате, нагојак Халиле, 0919    немој ићи трагом за ајваном, 0920    нека иде, нек га носе врази, 0921    било здравља твојему сердару, 0922    ја ћу бољег коња добавити, 0923    бољег, брате, коња од Ђогата.« 0924    И то Халил ништа не слушаше, 0925    обадвије раширио руке, 0926    оде Халил дуго путовати, 0927    оста Мујо сузе лијевајућ 0928    окупљати силу и Крајину; 0929    те све своје мртве покопаше, 0930    рањенике своје понијеше, 0931    поведоше главиту дјевојку 0932    за Турчина Арап-Пашић Ибру 0933    и одоше сенту на Крајину. 0934    Сада да ти за Халила кажем: 0935    Оде момак дуго путовати. 0936    Ђе га бијел данак остављаше 0937    све дијете само борављаше 0938    докле сиђе бијелу Приморју. 0939    А кад паде пољу приморскоме, 0940    па Приморју паде на капију, 0941    из капије у ситне сокаке; 0942    хода момак ломнијем сокаком 0943    док допаде до пјане механе. 0944    Како момак у механу дође, 0945    како дође, божју помоћ виче, 0946    и сви су му здравље прифатили, 0947    и пуном га холбом дочекаше. 0948    Тамам момак живот повратио 0949    док пукоше на Примор’ топови. 0950    Онда Халил тихо говораше: 0951    »Ој бога ти, бирташице млада, 0952    какав адет у Приморју граду 0953    те пуцају на граду топови?« 0954    Бирташица говори Халилу: 0955    »О бора ми, фисан Маџарине, 0956    добар адет у нашему граду, 0957    добили смо шићар од Турака. 0958    Дошла јуче два Сандића млада, 0959    с Турцима се јуче ратовали, 0960    од Турака коња задобили 0961    и сву турску земљу закарили, 0962    Хрњицима срце извадили, 0963    довели су Мујина Ђогата. 0964    Јуче Ђогат од Турака дође, 0965    бјеше овди од мора Латинка, 0966    од Леђана града бијелога 0967    и прекупи бијесна Ђогата, 0968    а Ђогата за осмак дуката 0969    и одведе коња до Леђена.« 0970    Кад то зачу Мујагин Халиле, 0971    од очи му сузе полећеше, 0972    он на страну окренуо главу, 0973    па сакрио сузе од очију, 0974    да га Власи не би опазили 0975    да се не би јаду досјетили. 0976    Уто бијел данак пролазио, 0977    тамна ноћца на земљу панула, 0978    и Халила ферим прифатио, 0979    сву ноћ момак заспат не мере. 0980    Једва ноћцу био протурио. 0981    како зора лице помолила 0982    и бијели свијет опасала, 0983    скочи Халил од земље на ноге, 0984    танку пушку узе по сриједи, 0985    покрену се из Приморја равна. 0986    Лахко иде лугом зеленијем 0987    докле мору и лиману сиђе. 0988    Код мора се јунак заставио, 0989    сеир чини низ море галије 0990    док опази галиџију Ђуру. 0991    Онда момак из аваза виче: 0992    »О ђидијо, галиџија Ђуро, 0993    ишћерај ми на лиман галију, 0994    прифати ме, хоћу путовати. 0995    Вјера ти је, тврђа од камена, 0996    ако мене прифатити нећеш, 0997    прифатићу дугу пафталију 0998    што ми ждере литру тученика, 0999    пробићу ти на мору галију, 1000    потопићу тебе и дружину.« 1001    Препаде се галиџија Ђуро 1002    па на лиман навали галију 1003    доклен крају и баиру дође, 1004    и прифати у друштво Турчина, 1005    па на лиман оде путовати. 1006    Код Халила добра срећа била, 1007    не бијаше далге ни облака 1008    док дубоки лиман пребродио. 1009    Кад се момак суха доватио, 1010    он зарови у џепове руке, 1011    и стотину извади дуката, 1012    па по томе тихо бесједаше: 1013    »Богом брате, галиџија Ђуро, 1014    нек ти жао останути неће, 1015    при путу сам, требају ми новци, 1016    мало ћу ти замедију платит, 1017    ал’ ме чекај за мало земана, 1018    ако буде среће и живљења 1019    те се овдут јопе здраво вратим, 1020    боље ћу те онда даровати.« 1021    Онда каза ереизе Ђуро: 1022    »Јабанџија, да те нешто питам, 1023    да те питам, да ми право кажеш. 1024    Гледећи ти очи и образе, 1025    ти нијеси из земље Маџарске 1026    већ си Турчин од турске Крајине. 1027    И тако ти бога истинога, 1028    право ми се по истини кажи, 1029    вјера ти је тврђа од камена, 1030    никоме те проказати нећу 1031    а могу ти добро требовати.« 1032    Онда Халил тихо говораше: 1033    »Богом брате, галиџија Ђуро, 1034    кад м’ оклињеш богом истинијем, 1035    да ти кажем име по истини, 1036    а кунеш се твојом вјером тврдом 1037    да ме ником проказати нећеш, 1038    бог је вјера тврђа од камена, 1039    студен ће се камен растворити, 1040    јунак неће вјеру преврнути. 1041    Баш ћу ти се по истини казат, 1042    ко сам јунак и од ког сам града. 1043    Ја сам Турчин од турске Крајине, 1044    по имену Мујагин Халиле; 1045    у мене се Ђогат поробио 1046    па ја трагом идем за Ђогатом, 1047    хоћу јунак до Леђена сићи. 1048    Богом брате, галиџија Ђуро, 1049    чекај мене мору на обалу. 1050    Ако мене тврдо дошло души, 1051    могу мене Власи потпазити, 1052    кад год дођем дубоку лиману, 1053    нека нађем готову галију.« 1054    Онда каза са галије Ђуро: 1055    »Хвала богу и данашњем дану 1056    кад ваљаста доби побратима, 1057    баш Турчина из турске Крајине. 1058    Побратиме, Мујагин Халиле, 1059    вјера ти је тврђа од камена, 1060    чекаћу те четири године, 1061    кад год мору и лиману дођеш 1062    готова је на мору галија; 1063    возићу те како брата свога, 1064    ја ти паре ни динара нећу; 1065    туђа земља калауза нема, 1066    теби паре могу требовати.« 1067    То рекоше па се загрлише, 1068    у бијело лице пољубише. 1069    Оста Ђуро да чува галију, 1070    оде Халил дуго путовати. 1071    Лахко конак до конака гради 1072    докле паде пољу леђенскоме. 1073    И зелено поље прегазио, 1074    па Леђену паде на капију. 1075    А кад граду на капију дође, 1076    ту стајаше седам капиџија, 1077    и чувају на граду капију. 1078    Заставише Мујина Халила 1079    па овако момку говораху: 1080    »О ђидијо, кикав Маџарине, 1081    гледајући, ти си јабанџија, 1082    диље амо пролазити нећеш 1083    док не кажеш све седам језика.« 1084    Код Халила добра срећа била, 1085    све језике момак умијаше, 1086    три језика на капију каза, 1087    па пропаде граду на капију. 1088    И ето га ломнијем сокаком, 1089    докле паде до пјане механе. 1090    Како момак у механу дође, 1091    како паде, божју помоћ виче, 1092    и сви су му здрављем прифатили. 1093    Сједе момак колу и трпези 1094    и подвикну једну олбу вина. 1095    Вино пију, разговарају се. 1096    Далматинци сохбет затурили: 1097    »Боже мили, чуда великога, 1098    скоро дошла краљица Влахиња 1099    ето тамо била у Приморје, 1100    Приморани коња задобили, 1101    добра коња, бијесна Ђогата, 1102    Ђогат, кажу, био у Турака. 1103    Кад су њихна коња задобили, 1104    сва се турска земља окахрила, 1105    па га наша госпа прекупила, 1106    тог Ђогата за осмак дуката, 1107    довела га до Леђена града. 1108    Хујевит се Ђогат догодио 1109    ником не да себи улазити, 1110    не да на се тимар ударити, 1111    ни студене воде понудити. 1112    Па краљица ријеч истурила: 1113    кога би јој Ђогат заволио 1114    те би му се мога удворити, 1115    добру коњу измет учинити, 1116    сретна би га млада оставила.« 1117    Онда Халил тихо бесједаше: 1118    »Боже мили, чуда великога, 1119    да ли знаде леђенска краљица 1120    кад би мене добро запазила 1121    и добријем даром угледала, 1122    ја сам често по чети ходио 1123    и Турцима штету направио, 1124    били су ме Турци уватили, 1125    тавнова сам за седам година 1126    док су Турци мене отпустили, 1127    пазио сам Турке Крајишнике 1128    како пазе коње од мејдана. 1129    Ја бих мога бити код Ђогата, 1130    добру коњу измет учинити.« 1131    Халил мисли нико не чујаше, 1132    то зачула леђенска краљица. 1133    Мало стало, дуго није било 1134    док падоше два лака солдата: 1135    »Маџарине, госпоја те виче!« 1136    Скочи момак ко кад не сједаше 1137    и ето га ломнијем сокаком 1138    дока паде каменој биљарди, 1139    и краљици у одају дође, 1140    капу скиде, под пазухо тура, 1141    госпоји се смјерно поклоњаше. 1142    И госпоја тихо бесјеђаше: 1143    »Маџарине, погинуо лудо, 1144    одакле си, од земље које си, 1145    и како те по имену вичу, 1146    којега си фиса и племена?« 1147    Онда Халил тихо бесјеђаше: 1148    »О госпојо, леђенска краљицо, 1149    ја сам јунак од Заде крваве, 1150    мене вичу Јован-барјактаре, 1151    ја ти куће ни кућишта немам, 1152    Турци су ме тешко раскућили; 1153    сад се скитам од града до града 1154    те за себе тражим господара 1155    ја ђе би се хљебом оранија.« 1156    Онда вели леђенска краљица: 1157    »О копиле, фисан Маџарине, 1158    гледајући твоје очи вране, 1159    ти нијеси фисан Маџарине 1160    вам си Турчин од турске Крајине.« 1161    Кад то зачу Мујагин Халиле: 1162    »Шут’, госпоја, камена ти стала, 1163    не турчи ме данас без невоље, 1164    кад ми није никаке невоље, 1165    нијесу ме Турци заробили. 1166    Што ми очи весело гледају, 1167    за то ти се оклињати нећу: 1168    мати ми је крчмарица била 1169    на тромеђу Турске и Маџарске, 1170    па је била одвише лијепа, 1171    често Турци по чети ходили, 1172    често пили, ту се увраћали, 1173    већ ако је кога припустила, 1174    то су мене Турци начинили 1175    те ми очи весело гледају.« 1176    Док краљици памет претурио, 1177    онда госпа говори Халилу: 1178    »О мој сине, Јован-барјактаре, 1179    ти кад би се мога поуздати 1180    и Ђогата послужити мога, 1181    ја би тебе сретна оставила.« 1182    Онда Халил тихо бесјеђаше: 1183    »Фала госпо, дуго жива била, 1184    ти подвикни слуге и сеизе, 1185    нек отворе на подруму врата 1186    да опробам срећу код Ђогата, 1187    неће ли ме Ђогат прифатити, 1188    не би л’ бог до срећа донијела, 1189    не би л’ јунак мјесто извадио 1190    код васке се хљебом охранио.« 1191    То краљица једва дочекала 1192    и на слуге вику учињела: 1193    »Ид’ отворте на подруму врата, 1194    поведите мојега Јована, 1195    нека проба срећу код Ђогата!« 1196    И одоше, врата отворише. 1197    Тамам Халил пође до ајвана, 1198    јер га добар Ђогат не познаде, 1199    на Халила тевдил одијело, 1200    па му не да ни на врата доћи, 1201    бије ногом а коље га зубом. 1202    На њег Халил турски говораше 1203    да се не би Власи досјетили: 1204    »Еј Ђогате, моје ране љуте, 1205    ђе си пао у каурске руке, 1206    зар ти мене познати не мереш? 1207    Ја ако сам рухо мијенио, 1208    ја нијесам вјеру полажио.« 1209    Ђогат, ајван, зборит не могаше, 1210    ал’ знаваше што Халил вељаше, 1211    ни десницом ногом не мицаше. 1212    Одма Халил до Ђогата дође 1213    па сребрену узе кешагију, 1214    на Ђогата длаку отворио 1215    а прашину водом изгонио, 1216    јер се дуго није тимарио, 1217    у сунђер му воду извадио 1218    а чаршафом длаку положио, 1219    ћебе баци а седло набаци, 1220    па свилене потеже колане, 1221    заложи га ђемом студенијем, 1222    изведе га на ситне сокаке, 1223    па посједе коњу на сриједу. 1224    Све краљица гледа са пенџера. 1225    Кад се Халил дограби сокака, 1226    вид’ Халила, ђавољега сина, 1227    већ му ђаво не да сидјет с миром, 1228    све се миче у Ђогата тиче, 1229    жаван му се Ђогат помамио, 1230    од бијеса нема мировања, 1231    по два копља у висину скаче, 1232    по четири ломнијем сокаком. 1233    Из чавли се ватра осипаше, 1234    из нождара бију пламенови, 1235    обадвије хрње растурио. 1236    Да савије бугар-кабаницу, 1237    не би коњу хрње напунило, 1238    јер ј’ страхота у њега гледати 1239    а камоли на њему јахати. 1240    Кад краљица виђе са пенџера, 1241    одвише јој врло мило било, 1242    па овако млада говорила: 1243    »Хвала богу и данашњем дану, 1244    кад сам турска крила саломила, 1245    и добра им коња одузела. 1246    Сад не жалим што сам паре дала. 1247    Довете ми мог Јована сина!« 1248    Одлећеше влашки перјаници: 1249    »Е, Јоване, тебе госпа виче!« 1250    И кад Халил на биљарду дође, 1251    госпоји се смјерно поклоњаше, 1252    а госпоја њему говораше: 1253    »О Јоване, моје чедо младо, 1254    кад је тебе Ђогат заволио 1255    те ти мореш пазити Ђогата, 1256    што најволиш да ти данас дадем?« 1257    Онда Јован тихо бесјеђаше: 1258    »О госпоја, леђенска краљице, 1259    што год дали, дуго живи били, 1260    нек се смирим и хлебом охраним, 1261    ја захране боље и не тражим, 1262    јер је мојој дотужило души, 1263    јуначке ме ноге забољеле 1264    путујући од града до града 1265    и тражећи за се господара.« 1266    А госпоја њему говораше: 1267    »О мој сине, Јован-бајрактаре, 1268    јеси ли се Јово оженио, 1269    би л’ се био каил оженити?« 1270    Онда Халил раменима згиба 1271    а госпоји тихо одговара: 1272    »Прођ’ се, госпо, што то бесједите, 1273    срамота ме с вама говорити, 1274    ал’ питате, ваља одговарат. 1275    Истина је, ја бих каил био, 1276    ал’ не имам паре готовине 1277    већ још имам бирташици дужан, 1278    попио сам а платио нисам.« 1279    Онда вели леђанска краљица: 1280    »О копиле, Јово-барјактаре, 1281    добро ти си јуче уранио, 1282    уранио и бога молио 1283    и добре се среће окотио. 1284    Добила сам коња од Турака, 1285    несретан је, ником доћи не да, 1286    видим да си јунак добар од мејдана, 1287    лијеп јеси ко свака дјевојка; 1288    једну ћерку у кавазу храним, 1289    мојом ћу те шћери оженити, 1290    држаћу те ко и сина свога, 1291    на тебе ћу круну ударити, 1292    а моју ти земљу поклонити. 1293    Године су мене освојиле, 1294    суди, море, мојом државином!« 1295    То се Халил врло засрамио, 1296    па у њедра очи оборио. 1297    А краљица дикат учињала, 1298    па добави старог југовдара, 1299    и састави ђаке и попове, 1300    те вјенчаше Луцу за Јована, 1301    на сребрену турише столицу, 1302    а златну му круну натурио. 1303    Припалише на граду топове, 1304    те пуцаше три бијела дана, 1305    краљу шенлук, држави весеље. 1306    Оде Халил кретат краљевином, 1307    сав им стари бидет оборио, 1308    и наново данак ударио. 1309    Сиротиња тешка говораше: 1310    »Нови краље, дуго нам живио!« 1311    Суди момак за годину дана, 1312    за годину, друге половину. 1313    Кад је друге пола напунио, 1314    тешке Халил мисли премишљаше, 1315    како би то госпу преварио, 1316    ил’ би сишо дубоку лиману. 1317    Једно јутро момак поранио 1318    па краљици у одају дође. 1319    Како дође, добро јутро виче, 1320    и госпоја боље прифатила: 1321    »Буди здраво мој зете Јоване, 1322    што с’ то к мене јутрос поранио?« 1323    И Халиле тихо бесјеђаше: 1324    »Мајко моја, дуго жива била, 1325    ја сам ноћас мучан сан видио, 1326    ђе се пољем магла уватила 1327    о ладна се мора пружила, 1328    па се наше куле прифатила, 1329    и небеске полећеше муње, 1330    па у нашу кулу ударише, 1331    сву на’ бутум кулу оборише, 1332    само оста од злата јабука. 1333    Ја се бојим и зла од горега. 1334    Ми смо дуго крила распустили, 1335    и бијеле перке лабудове, 1336    ево пуна годиница дана, 1337    е година, друге половина, 1338    наши стоји дванаест ђемија 1339    на дубоку морскому лиману, 1340    ми не шћесмо до лимана сићи, 1341    ни видјети на мору ђемије, 1342    да у води нису поштећене. 1343    Ми смо, јера, врага узајмили, 1344    избавили коња од Турака 1345    и сву турску земљу окарили, 1346    окахрили па је осрамили, 1347    ја се бојим хиле од Турака, 1348    јер су Турци за нас зажалили, 1349    да се не би Турци покупили 1350    па се свукли у морске отоке, 1351    навалили на море галије, 1352    преко мора претурили војску, 1353    порад хладна мора и отоке, 1354    попалили наше чардакове, 1355    па на Леђан нама ударили, 1356    велику нам штету направили, 1357    раздвојили и мило и драго, 1358    а исјекли и старо и младо. 1359    Кад бисте ме шћели послушати 1360    и љубавни изум поклонити 1361    да спремимо коње и кочије, 1362    ви сједите госпе у кочије, 1363    ја ћу спремит вилена Ђогата, 1364    и јест нам се Ђогат залежао, 1365    да полако до мора сиђемо, 1366    уходимо на мору галије, 1367    на галије наше ереизе.« 1368    Госпоја се каил учињела 1369    и Халилу изум поклонила. 1370    Одма Халил перјанике виче, 1371    и на њихе вику учинио: 1372    »Опремите сребрене кочије, 1373    увежите два врана гаврана, 1374    што их двапут у години вежем 1375    када славном манастиру пођем 1376    кад се свете летурђије служе 1377    и на Турке држимо деније.« 1378    То одоше, кочије спремише, 1379    увезаше два добра витеза, 1380    накупише за хашлука блага. 1381    Спреми Халил бијесна Ђогата, 1382    не шћаваше водити солдата. 1383    Ал’ га друга обић не могаше 1384    јер се Власи могу досјетити, 1385    па им даде изум и наредбу, 1386    отворише бијеле касарне, 1387    изведоше силовиту војску, 1388    поћераше бељемез топове, 1389    посједаше госпе у кочија. 1390    Халил свога посједе Ђогата, 1391    око њихе силовита војска, 1392    и одоше пољем зеленијем. 1393    Све идоше док мору сидоше. 1394    Кад сидоше мору и лиману, 1395    у отоку оставише војску, 1396    њихе ето мору и баиру 1397    да сеире море и ђемије. 1398    Тамам Халил до баира дође, 1399    опази га ђемиџија Ђуро; 1400    чим га виђе, одма га познаде, 1401    од галије до баира дође. 1402    Обадвије раширио руке 1403    да загрли побратима свога. 1404    На њег Халил грчки одговара: 1405    »Побратиме, погинуо лудо, 1406    ку’ ћеш амо, очи пожелио, 1407    силе са мном домислит се може, 1408    већ ти спремај на мору галију, 1409    ако да бог те бјегат могнемо.« 1410    Онда Ђуро сигура галију 1411    а госпоји Халил проговара: 1412    »О госпоја, ко и моја мајка, 1413    де ти сједи у кочије млада, 1414    де ти мало до отоке сиђи, 1415    из отоке покрени нам војску, 1416    нек војници до лимана дођу, 1417    нек их ладе из мора вјетрови, 1418    вруће их је сунце освојило.« 1419    А госпоја до кочија дође 1420    па подвикну кочијаша свога 1421    и поврати кола у отоку. 1422    Онда Халил тихо проговара: 1423    »О Луција, моја вјерна љубо, 1424    хоћемо л’ се возат по лиману?« 1425    Дјевојка се каил учињела 1426    и униђе цура у галију. 1427    Халил свога наведе дората. 1428    Онда Халил тихо проговара: 1429    »Слатки брате, галиждија Ђуро, 1430    бјегај, брате, низ море дебело.« 1431    Одма Ђуро покрену галију, 1432    па на море стаде бијегати. 1433    Онда Луца говори Халилу: 1434    »Срце моје, нејачак Јоване, 1435    вичи нашег галиџију Ђуру 1436    нек далеко не гони галије, 1437    ја се бојим од више несреће 1438    побиће се по небу облаци 1439    а низ море ударит вјетрови, 1440    море далга отурит галију, 1441    пребацит нас на турску границу, 1442    тамо, кажу, турске чардакове, 1443    могу наске задобити Турци.« 1444    Онда Халил тихо говорио: 1445    »О Луцијо, леђанске краљице, 1446    кад б’ не било по небу вјетрова, 1447    кад нас не би далга отурила, 1448    ти ћеш ићи сенту на Крајину, 1449    ја ако сам рухо мијенио, 1450    ја нијесам вјере преложио, 1451    велика ме нужда наћерала 1452    те сам себи име мијенио, 1453    ја сам Турчин од турске Крајине.« 1454    Тамам Халил бјеше у ријечи, 1455    окрену се здесна и слијева 1456    док опази четири галије, 1457    сви га гоне морем дебелијем. 1458    Онда Халил тихо говораше: 1459    »Брате богом, галиџија Ђуро, 1460    за нама се поћер натурио, 1461    живо гони лиманом галију, 1462    не би л’ бог до срећа донијела 1463    не би ли се суха дофатили, 1464    по суху је лакше ратовање.« 1465    Већ идоше, море пребродише; 1466    тамам бјеху крају до баира, 1467    док са мора силу опазили 1468    ђе им Турчин хоће побјегнути, 1469    нут од бога велике несреће, 1470    кад на мору пукоше топови, 1471    све се зачу по морској отоки 1472    развија се јека по брдима, 1473    дође бехар у Орлић-планину. 1474    У планини силе од Маџара, 1475    ту б’јаше четрест чардакова, 1476    и у њима четрест харамбаша, 1477    сваки храни по стотину друга. 1478    Све зачуше влашке карауле 1479    па одоше попуциват лунте, 1480    караула караулу виче, 1481    све полеће редом поселица 1482    сва се влашка земља задрмала. 1483    Кад се Халил добавио суха 1484    па посједе бијесна Ђогата, 1485    а за собом забаци дјевојку, 1486    па уз море окрену Ђогата 1487    шћаше бјежат уз морске отоке, 1488    кад погледа црнијем очима, 1489    док велику силу опазио, 1490    ту идаше Токулија бане 1491    и за њиме силовита војска. 1492    Он низ море окрену Ђогата, 1493    шћаше бјежат низ морске отоке, 1494    док опази Ајвар-ђенерала 1495    и за њиме силу опазио. 1496    Онда Халил застави Ђогата, 1497    па пролио сузе од очију, 1498    и овако тихо говораше: 1499    »Авај мене до бога милога, 1500    ето муке и невоље љуте 1501    уз отоке бјежати не могу 1502    јер ме чека Токулија бане, 1503    низ отоке бјежати не могу 1504    доље чека Ајвар-ђенерале, 1505    за њим има силовита војска, 1506    погубиће ил’ уватит жива. 1507    Уз планину бјежати не могу, 1508    ту ме чека четрест чардакова, 1509    у сваком су каурски пандури; 1510    да немају пушке ни сабаља, 1511    ни брзога праха ни олова 1512    убиће нас дрвљем и камењем. 1513    Да сам твица па да имам крила, 1514    сви ђаволи да су калаузи, 1515    све да су ми посестриме виле, 1516    данас никуд побјећи не могу, 1517    ни бијела заклонити лица, 1518    само данас ваља умријети.« 1519    Онда Луца тихо говораше: 1520    »О Халиле, срце из њедара, 1521    вакта нема стајат ни мислити, 1522    јер су све три силе полећеле, 1523    сад ће прићи четврте галије, 1524    из галија силе излазити, 1525    бит ће више мука и невоља. 1526    Хвале коња, бијесна Ђогата, 1527    да га нема бољег на свијету, 1528    а ни теби покудбине нису. 1529    Ако си се силе уплашио, 1530    ти разјаши бијесна Ђогата, 1531    па ти бјежи мору под обалу, 1532    те се сакри у рогозну шашу, 1533    а дај мени изум и Ђогата 1534    и ту оштру сабљу на гајтану, 1535    ја ћу данас за те ратовати. 1536    А ако си срца јуначкога, 1537    скини мене од коња Ђогата, 1538    па ме тури мору под обалу, 1539    насијеци те рагозне шаше, 1540    те ми сакри лице и тијело, 1541    а ти јаши бијесна Ђогата, 1542    ћерај коња уз морске отоке 1543    па ти срети Тукулију бана, 1544    на тебе ће ватру оборити. 1545    Ако било од бога суђено 1546    те те могне ватра разминути 1547    у логор ћеш наћерат Ђогата, 1548    његову ћеш прекршити војску. 1549    Па на страну исћерај ајвана, 1550    те одмори себе и Ђогата. 1551    Па ћеш опет поћерат ајвана, 1552    ударит ћеш поред мора ладна. 1553    Када будеш мору до обале 1554    ја ћу мало шашу размакнути 1555    и бијело лице помолити, 1556    јуначко ти срце напунити, 1557    па ти ајде низ отоке равне, 1558    и ти срети Хајвар-ђенерала, 1559    његову ћеш преломити војску. 1560    Па на страну ишћерај Ђогата, 1561    одморит ћеш себе и ајвана. 1562    Па ти опет посједи Ђогата, 1563    доћерај га мору до обале. 1564    Ја ћу опет шашу размакнути, 1565    ја ћу бјеле дојке помолити, 1566    одвише ти срца напунити, 1567    па ти крени коња уз планину, 1568    ти на влашке удри карауле. 1569    Ако теби добра срећа била, 1570    те ти здраво уз планину сиђеш, 1571    лети брже на турску границу, 1572    купи војску, ајде у отоку. 1573    Чекаћу те мору под обалом, 1574    јести нећу, воде пити нећу! 1575    Ал’ ако ти суђен данак дође, 1576    Те погинеш у Орлић-планини, 1577    вјера ти је тврђа од камена 1578    ником млада допанути нећу, 1579    ја ћу бити мору под обалу, 1580    очи завит, у воду скочити, 1581    гледат нећу бијела свијета.« 1582    То Халилу гајрет долазио, 1583    од Ђогата коња осједаше, 1584    скиде цуру од коња Ђогата, 1585    па је тури мору под обалу, 1586    па насјече те рогозне шаше, 1587    сакри добро цуру под обалу, 1588    па допаде, посједе Ђогата, 1589    окрену га уз морску отоку. 1590    Дочека га Токулија бане, 1591    на њ’га пролом живи оборише, 1592    а код момка добра срећа била, 1593    нит прифати њега, ни Ђогата. 1594    Куд год гони кроз логор Ђогата, 1595    иза себе сокак остављаше. 1596    Па на страну исћера Ђогата, 1597    оде коња одмарати свога. 1598    Нуто сада јада од Крајине! 1599    Подигао се буљубаша Мујо 1600    и све редом молио сердаре, 1601    све шездесет подиго сердара, 1602    окупили сву бутум Крајину, 1603    па извео брду на планину. 1604    Сви гледају Мујина Халила 1605    које јаде уз отоку гради. 1606    Онда Мујо тихо бесјеђаше: 1607    »Ајте, браћо, ако бога знате, 1608    велика је сила од Каура, 1609    хоће брата погубити мога, 1610    погубити ил’ га уфатити.« 1611    Сва Крајина каил полазити, 1612    бег Мустај-бег тихо проговара: 1613    »Курво једна, стара људурино, 1614    ја ти не дам изун и ордије, 1615    већ сте мене луда оставили 1616    слушајући лафе и бесједе 1617    све за тебе и Халила твога 1618    и вашега бијесна Ђогата 1619    да вас нема бољи у свијету. 1620    Ето данас нама Видовдана, 1621    да видимо твојега Халила 1622    и твојега бијесна Ђогата.« 1623    Па кад Халил одмори Ђогата, 1624    наћера га низ морску отоку, 1625    те сусрете Ајвар-ђенерала, 1626    на њег живу ватру оборише. 1627    И код њега добра срећа била, 1628    нит прифати њега ни Ђогата. 1629    Куда год момак пролазаше, 1630    иза њега сокак остајаше 1631    и лешине с обадвије стране. 1632    Па на страну ишћера Ђогата, 1633    опет Мујо на планину виче: 1634    »Хајте, браћо, ако бога знате, 1635    јунак Халил, карара му нема, 1636    добар Ђогат да му пара нема.« 1637    Онда вели беже Личанине: 1638    »Стани, курво, буљубаша Мујо, 1639    да ја видим твојега Халила, 1640    и твојега бијесна Ђогата ─ 1641    ласно му је по отоци скакат ─ 1642    докле пође уз Пролом-планину, 1643    док удари на четрест чардакова, 1644    онда ћу вам видити јунаштво.« 1645    Вид’ Халила, весела му мајка, 1646    опет коња посједе Ђогата, 1647    доћера га мору до обале. 1648    Вид’ Латинке, ујели је вуци, 1649    више себе шашу размакнула, 1650    и бијеле дојке помолила 1651    и још више му срце напунила. 1652    Ондар момак окрену Ђогата 1653    кроз проломе, кукавице сиње, 1654    сам говори а сам одговара: 1655    »Е, Проломо, проклета планино, 1656    да ли ћу те моћи погазити?« 1657    Уз планину поћера Ђогата. 1658    Како коме долази чардаку, 1659    све му бјеше гора заломљена, 1660    иза јела ватра удараше, 1661    бије пушка ко из неба крупа, 1662    нит прифаћа коња, ни јунака. 1663    Док излеће брду на планину, 1664    до широка поља Ахметовца, 1665    нуто муке и невоље љуте, 1666    већ Халила забољеле руке 1667    а Ђогата глађа освојила, 1668    добар Ђогат маћи не могаше. 1669    Халил коња расједе Ђогата, 1670    па чупаше маха од камења, 1671    те залаже бијесна Ђогата. 1672    Већ мисљаше да је побјегнуо 1673    док уз поље јека ударила. 1674    Кад погледа црнијем очима, 1675    док уз поље јаде опазио, 1676    док ево ти Чмање аранбаше, 1677    на алату врата чангаласта, 1678    све га грива туче по копити, 1679    и за њиме силовита војска. 1680    Колико је Чмањо осилио, 1681    пред војском је дуго раставио, 1682    танка пушка не би дотурила, 1683    у руке му копље костоломно, 1684    забацује небу под облаке, 1685    у бијеле дочекује руке, 1686    а дере се грлом и авазом: 1687    »О копиле, Мујагин Халиле, 1688    да си бјежа за недељу дана, 1689    опет би те мога сустигнути!« 1690    Кад то виђе Мујагин Халиле, 1691    он одјекну са срца својега, 1692    грозне сузе проли од очију. 1693    Сам говори а сам одговара: 1694    »Авај мени до бога милога, 1695    већ кад мишља да сам побјегао, 1696    онда вакат дође умријети! 1697    Еј, Крајино, ватром изгорела, 1698    ђе од тебе не има помоћи! 1699    Јарко сунце нависоко ти си, 1700    брате Мујо, надалеко ти си, 1701    јарко сунце ти пониже сиђи, 1702    брате Мујо, ти поближе приђи. 1703    И да ти се, брате, нагледати 1704    свог Халила, брата рођенога, 1705    на каке са јаде ударио.« 1706    Па Ђогату тихо говораше: 1707    »Еј, Ђогате, моје десно крило, 1708    глађа те је вома освојила, 1709    ал’ се ни ја напојио нисам.« 1710    Па у страху посједе Ђогата, 1711    навали га низ поље зелено, 1712    и сусрете Чмању Маџарина. 1713    Одвише се бјеше уплашио 1714    и у страху сабљу доватио, 1715    од себе га сабљом удараше, 1716    на дохвату, по десном рамену, 1717    двије поле пале низ алата. 1718    Онда Беже из планине викну: 1719    »Међер јунак, карара му нема!« 1720    Низ планину навали Крајина 1721    и сиђоше пољу Ахметовцу, 1722    сћераше се низ Пролом-планину, 1723    док спадоше у морску отоку. 1724    Нуто сада јада изненада: 1725    Ту бијаше Токулија бане, 1726    и сустиго Ајвар-ђенерале, 1727    пребродила на мору галија, 1728    из галија отворена војска, 1729    из планине избили пандури, 1730    сву отоку морску напунили. 1731    Каури се љути намјерили 1732    кад се сјави уз поље Крајина. 1733    Из отоке ватра ударила, 1734    амам боже, немила састанка! 1735    Стоји звека бриткије сабаља, 1736    тешка хрска виткије ребара. 1737    Млого Влаха а мало Турака, 1738    велика их ватра освојила, 1739    одоше се дјеца препадати, 1740    од добрије коња осједати, 1741    и бијело лице заклањати. 1742    Продире се Беже са Лабуда: 1743    »Копилади, моји Крајишници, 1744    а што сте се ватре уплашили, 1745    видите ли својима очима 1746    каконо се небо растворило, 1747    од џенета отворила врата, 1748    долијећу џенетске хурије, 1749    и доносе златне пештемаље, 1750    шеитима прифаћају душе. 1751    Благо ономе ко ће погинути, 1752    своје кости води оставити, 1753    јунаштвом га људи спомињати.« 1754    То Крајини гајрет долазио, 1755    на добре се коње управљаху 1756    и за криве сабље прифаћају. 1757    Паде магла од неба до тала, 1758    ни брат брата познати не мере 1759    а камоли Турчин Каурина. 1760    По чему се познаваху Турци? 1761    Турци вичу азрети Алију. 1762    По чему се познају Каури? 1763    Они вичу: »Јесус и Марија.« 1764    Продире се Тале са Кулаша: 1765    »Данас води не помажу свеци, 1766    вем бог јаки и оштрица ћорда.« 1767    Кавга била четири сахата, 1768    кавга била па се растурила, 1769    одбила се пушка у крајеве. 1770    Јада било с обадвије стране, 1771    ал’ Крајина прије ратовала, 1772    па не броје ко је погинуо, 1773    већ на ком је мејдан остануо. 1774    Покупише мртве, покопаше, 1775    рањенике своје понијеше, 1776    и из шаше цуру извадише, 1777    и отален у киту сватове. 1778    Уз отоку свати ударише, 1779    и одоше сенту на Крајину. 1780    Ето пјесме, ето разговора, 1781    не знам више, родиле ми вишње, 1782    а ни диље, родиле ми диње, 1783    брдом диње, долом лубенице, 1784    љубиле ме лијепе дјевојке, 1785    удовице често долазиле, 1786    пушћенице и не одлазиле!